Da lje­to­va­nje u Hr­vat­skoj za srp­ske tu­ri­ste ni­je ni naj­ma­nje bez­bjed­no na svo­joj ko­ži pri­je če­ti­ri da­na naj­bo­lje je osje­ti­lo če­tvo­ro mla­dih Be­o­gra­đa­na, ko­ji su do­ži­vje­li uža­snu ne­pri­jat­nost u Du­brov­ni­ku. Dok su se na pla­ži „Pa­sja­ča“ kraj ta­mo­šnjeg mje­sta Po­po­vi­ći ku­pa­li Sta­di­ja Bi­je­lić, Mi­loš Mi­la­di­no­vić, Ka­ta­ri­na Po­pa­dić i Mi­loš Rat­ko­vić, na­i­me, na ha­u­bi nji­ho­vog „mer­ce­de­sa“ be­o­grad­skih re­gi­star­skih ozna­ka ko­ji je bio na obli­žnjem par­kin­gu, zva­nič­no ne­po­zna­ti po­či­ni­lac (ili vi­še njih) is­pi­sao je ve­li­kim slo­vi­ma tekst „Olu­ja 1995. Mrš“. Ta­ko­đe, na ša­si­ji istog auto­mo­bi­la iz­nad vra­ta su­vo­za­ča, naj­vje­ro­vat­ni­je ka­me­nom, is­pi­sa­na je i po­ru­ka „Ne­po­želj­ni ste“. Ša­si­ja vo­zi­la je prak­tič­no či­ta­va iz­gre­ba­na, pra­go­vi iz­lo­mlje­ni, a iš­ču­pan je i ukra­den „mer­ce­de­sov“ znak, pa je šte­ta pro­ci­je­nje­na na oko 2.000 eura.
– Na­je­ži­li smo se ka­da smo vi­dje­li ka­kva „do­bro­do­šli­ca“ nam je pri­re­đe­na. Pro­sto smo se šo­ki­ra­li, iako smo, iskre­no, ima­li pri­lič­no re­zer­ve ka­da smo se od­u­či­li da po­đe­mo za Du­brov­nik, pri­ča za „Dan“ dva­de­se­to­go­di­šnja stu­dent­ki­nja Sta­di­ja Bi­je­lić, ko­ja je na mo­re kre­nu­la sa svo­jim mom­kom Mi­lo­šem, kao i nje­na dru­ga­ri­ca Ka­ta­ri­na či­ji se mo­mak ta­ko­đe zo­ve Mi­loš. Ova dva pa­ra na po­pu­lar­noj du­bro­vač­koj pla­ži bo­ra­vi­la su ukup­no če­ti­ri sa­ta, a to­li­ko je tra­jao i nji­hov uku­pan bo­ra­vak u Hr­vat­skoj, jer su ne­po­sred­no na­kog in­ci­den­ta i uvi­đa­ja ko­ji je oba­vi­la lo­kal­na po­li­ci­ja na­pu­sti­li Hr­vat­sku. Ka­ta­ri­na Po­pa­dić ka­že da ni tre­nut­ka ni­su raz­mi­šlja­li da osta­nu u Du­brov­ni­ku, iako ih je po­li­ci­ja ubje­đi­va­la da im je bez­bjed­no, te da je in­ci­dent ko­ji se de­sio „izo­lo­van slu­čaj“. Mla­di­ći i dje­voj­ke su sti­gli u me­đu­vre­me­nu u Čanj, gdje im je, ka­ko ka­žu, pre­div­no.
– Ov­dje smo kod svog na­ro­da i kod svo­je bra­će i se­sta­ra. Ni­je ni tre­ba­lo da ide­mo ta­mo gdje je to­li­ka mr­žnja pre­ma sve­mu srp­skom. Ta­kvi­ma ne tre­ba osta­vlja­ti srp­ski no­vac, a s dru­ge stra­ne stri­je­pje­ti da li će vas ne­ko u vo­di uda­vi­ti ili vam uni­šti­ti auto­mo­bil sa­mo za­to što ste Sr­bin – ogor­čen je Mi­loš Mi­la­di­no­vić.
– Ni­kad vi­še u Hr­vat­sku. To je na­ša od­lu­ka i ona je neo­po­zi­va. Po­zi­vam i sve dru­ge dr­ža­vlja­ne Sr­bi­je i Cr­ne Go­re ko­ji raz­mi­šlja­ju da even­tu­al­no lje­tu­ju ta­mo, ne od­la­ze - jer ni­je bez­bjed­no ni­ko­me ko go­vo­ri srp­skim je­zi­kom i ko upra­vlja vo­zi­lom sa srp­skim, a vje­ru­jem i cr­no­gor­skim ta­bli­ca­ma – po­ru­ču­je on. U ape­lu mu se pri­dru­žu­je i Mi­loš Rat­ko­vić.
– Svje­sni smo da je sram­na pro­sla­va 20. go­di­šnji­ce zlo­či­nač­ke ak­ci­je „Olu­ja“ u Za­gre­bu i Kni­nu pri­lič­no uti­ca­la na po­di­za­nje „adre­na­li­na“ me­đu hr­vat­skim eks­tre­mi­sti­ma ko­ji­ma je usta­štvo ide­o­lo­gi­ja. Ras­pi­ti­va­li smo se da li nam je bez­bjed­no da po­đe­mo ta­mo na od­mor vo­zi­lom ko­je ima be­o­grad­ske ta­bli­ce, pri če­mu smo uglav­nom do­bi­ja­li uvje­ra­va­nja da pro­ble­ma ni­ka­ko ne bi tre­ba­lo da bu­de. Pre­va­ri­li smo se, ali je do­bro da fi­zič­ki ni­smo na­pad­nu­ti. Valj­da smo ima­li sre­će – ka­že Rat­ko­vić, kod či­je rod­bi­ne u Tre­bi­nju su on i nje­go­vi sa­put­ni­ci naj­pri­je bi­li od­sje­li.M.Jo­va­no­vić


Sra­mo­ta za Evrop­sku uni­ju

Svo če­tvo­ro mla­dih Be­o­gra­đa­na su, ka­ko su ka­za­li na­šem li­stu, zgro­že­ni či­nje­ni­com da se ova­kve stva­ri de­ša­va­ju u ze­mlji ko­ja je čla­ni­ca Evrop­ske uni­je.
– Ako su oni ko­ji ve­li­ča­ju vla­sti­to usta­štvo, pro­gon na­ro­da i zlo­či­ne, is­pu­ni­li stan­dar­de za član­stvo u EU, on­da je na na­ma mla­di­ma da se do­bro za­pi­ta­mo ka­kva je ko­rist bi­lo ko­je dr­ža­ve ko­ja te­ži učla­nje­nju u tu za­jed­ni­cu na­ro­da. Ali, u isto vri­je­me i da upi­ta­mo naj­vi­še zva­nič­ni­ke EU da li osu­đu­ju ova­kvo var­var­stvo, ma­da ni­je­smo vi­dje­li da su osu­di­li pro­sla­vu „Olu­je“, či­ji žig smo i mi, ni kri­vi ni du­žni do­bi­li u Du­brov­ni­ku 10. av­gu­sta ove go­di­ne – na­gla­ša­va Sta­di­ja Bi­je­lić.


Čanj kao Sr­bi­ja na mo­ru

– Na Cr­no­gor­sko pri­mor­je, iako ni­smo pla­ni­ra­li lje­to­va­nje ove go­di­ne ova­mo, do­šli smo ta­ko što sam se po na­šem po­vrat­ku iz Du­brov­ni­ka u Tre­bi­nje sje­ti­la pri­ja­te­lja mo­je po­ro­di­ce, či­ka Da­ni­la Mar­ki­či­ća, ko­ji nam je od­mah obez­bi­je­dio smje­štaj kod nje­ga u Ča­nju. Re­lak­si­ra­mo se od pro­ble­ma do­ži­vlje­nih u Hr­vat­skoj, pro­vo­di­mo se fe­no­me­nal­no i za­i­sta nam je naj­ljep­še me­đu svo­ji­ma. Čanj je na ne­ki na­čin Sr­bi­ja na mo­ru, a ovih da­na će­mo obi­ći i Bu­dvu i Bo­ku ko­tor­sku – ka­že Sta­di­ja, uz na­po­me­nu da i te ka­ko pri­ja i dru­že­nje sa ga­zdom Mar­ki­či­ćem, po­zna­ti­jim kao Da­čo gu­sar.